Konkurs “Priča o mojoj bebi”

Mila Todorović, (predsednica Centra ZA BEBE) sa nagrađenim damama

Centar ZA BEBE je sredinom januara raspisao konkurs za najlepše priče koje govore o prevazilaženju krizne situacije na početku trudnoće. Naša ideja je bila da nagradimo inspirativne priče mama koje su neke same, a neke uz podršku i molitvu uspele da prebrode kriznu situaciju na početku trudnoće i da se uprkos brojnim preprekama odluče za rađanje. Verujemo da će ove divne priče podstaći i druge devojke i žene, kao i njihove partnere da savladaju početni strah, nedoumice i nesigurnost i da se odluče za najdivniji zadatak na svetu – da prate svoje dete na putu odrastanja i ponude mu ono u čemu su najbolji – svoju ljubav.

Nagrade su dodeljene na proslavi Centra ZA BEBE povodom Dana ljubavi. Prvu nagradu je osvojila Sanja Kovrlija, drugu Ivana Milanović i treću Danijela Mijailović. Sve tri dame su iz Beograda.

“Priča o mojoj bebi” – 1. mesto Sanja Kovrlija

Milan, moja priča

Skloni smo osuđivanju postupaka ljudi. Zaboravljamo da ne postoji čovek koji nije grešio nikada u životu. Dok sebe trudimo da opravdamo olako ćemo tuđe odluke proceniti kao dobre ili loše. Znam da o intimi nije pametno uvek i pred svima  govoriti. Takav problem nemam, jer verujem da razmena iskustava može doprineti da sagovornik koji ima sumnju u sledeći korak shvati da nije prva osoba kojoj se dešava to kroz šta prolazi. Odluku svakako mora doneti sam. Ili sama.

U  jesen 2007. ponovo ostajem u drugom stanju. Nisam planirala drugu bebu. Nisam želela da ponovo prolazim sama kroz trudnoću. Bila sam “samac u braku”. Neposredno pre druge trudnoće sam provela najtužniji rođendan u životu. On mene ne voli. Ni najobičniji karanfil mi nije poklonio. Ništa mu ne značim i ne poštuje me. Svima koji mi čestitaju divan dan govorim da ne dolaze jer nisam raspoložena.

Mesec dana kasnije krenule su celodnevne mučnine i znala sam bez testa da sam trudna. Uh… ja ovo ne mogu. Nisam još zaboravila moj nesrećni rođendan, ljuta sam i ne želim da rađam više nikad. Valjda će, kada abortiram, shvatiti da sam i dalje povređena i da o bebi nema ni govora. U GAK u Višegradskoj sam dobila sve formalne informacije o papirima koje trebam pripremiti i zakazala prekid trudnoće. Njemu nisam rekla. On ni danas ne zna. Moje telo nije njegova stvar.

Posetila sam prijateljicu u istoj klinici koju godinu ranije, imala je serklaž – intervenciju koja se obavlja ukoliko se smatra da postoji rizik od prevremenog porođaja. Tužno i mračno mesto, a kako drugačije jedan podrum može da izgleda? Odeljenja VRT (visokorizične trudnoće) i za abortus su u podrumu, u polumraku, kao da simbolično daju legitimitet kolektivnoj svesti da treba sakriti ono što je sramotno, kao i ono što prirodna selekcija već ima u vidu za potencijalni otpis. A tek skraćenica VRT… tako lepo zvuči, ali ovde biljaka nema. Ni ptica, ni klupica. Teško sam izdržala i tih pola sata koliko sam ostala u poseti. Pacijentkinje su tužne i umorne uglavnom. Zabrinute. Osoblje rutinski obavlja svoje radne zadatke i ako očekujete da vas uteši ili ohrabri čeka vas ozbiljno otrežnjenje.

Premotavam po glavi šta se dešava u toku abortusa i kako se plod bukvalno kida na komade i vade delići malenog bića koje potom završava kao medicinski otpad. Ja ne mogu da živim dalje svesna šta sam mu uradila.  Neću. Pozvala sam kliniku i otkazala intervenciju, javila sam majci da ću zadržati bebu ali neću piti nikakve hormone, lekove koje sam gutala poslušno u prvoj trudnoći, a ti bebo – šta ti Bog da…

 Redovno sam odlazila na sve preglede. Sama, po drugi put. Sedim u čekaonici i gledam parove kako su srećni i zajednički prolaze kroz sve. Ljubomorna sam. Ne  mrzim ih, ali zavidim trudnicama koje su voljene i nisu usamljene kao ja. Doktorka pita da li uzimam terapiju. Lažem da redovno sve uzimam i super mi je. Preplakala sam celu trudnoću, ali proćiće sve, nema veze. I nema povratkaNaposletku odlučila sam biću “dedina vojničina”. Sama sam i na porođaj otišla. Imala sam zakazan prijem zbog konzilijuma. Spakovala sve što mi treba, moj tata me odvezao, prijavila se i narednog dana 25.juna 2008. se rodio Milan. 4.100g, 56 visok. Tog dana je hit br 1 na muzičkim top listama bila pema “Viva La Vida” benda Coldplay. Vama to možda nije značajno, meni jeste. Živeo život. Mnogo simbolike za jednog muzičkog ovisnika, poput mene. Milan od prvog dana života ima najtoplije ručice na svetu, njegov dodir je za mene lekovit. Bavi se sportom, nestašan je, plače na tužne scene u filmovima i veliki je šarmer. Bogu hvala što mi je poslao njega.

Suprug je odavno bivši. Sve što je dobro od njega je u mom domu, dvoje divne dece zbog kojih izraste duša za broj veća kada dobijem pohvalu kako su lepo vaspitani i dragi.

Nevezano za to kakva je trudnoća individualno, žena je u tom periodu zaista u drugom stanju u svakom smislu koji možete zamisliti. Hormoni rade svoje, život u vama raste, upadate u vrtlog “šta ako” svih scenarija šta bi vas sve moglo zadesiti. Važno je da znate da će sve proći. Nećete lako zaboraviti, pogotovo ako ste same i bez podrške, ali niste vi krive za to.

Odgovorni smo za naše misli i dela, druge ljude ne možemo kontrolisati. Okolnosti nisu idealne, nisu ni bile, niti će biti. Najpribližnije idealu bi bilo formirati sistem podrške, uz veru da Bog ima plan za nas i našu decu, jer i mi smo njegova deca. Želim da verujem da ništa nije nemoguće i da ima dobrih ljudi koji su lekari, sveštenici, pravnici, psiholozi, dobrotvori koji su voljni da ulože vreme i sredstva u plemenitu svrhu – čudo novog života,  spremni u istoj liniji fronta stati uz nas obične ljude, mame, domaćice i zaposlene, u borbi za još jedan, dva ili više života.

“Priča o mojoj bebi” – 2. nagrada Ivana Milanović

Pod okriljem vedrog neba, u nemoj noći, na mermernom belom pločniku bosih nogu na kolenima klečim pred tobom svetosti… U vazduhu je prisutan dah dece koja spokojno na podu spavaju u zagrljaju svojih roditelja… Suze same niz lice mi teku… Molim ti se Vasilije Ostroski otvorenog srca i shvatam da sam pogresila! Priznajem, bila sam pohlepna, suviše ambiciozna i sebična… Želela sam najviši nivo obrazovanja, dobar posao, položaj, sigurnost, stambeno pokriće i spokoj… Sve sem poslednjeg sam uspela da ostvarim…

Duga noć pod okriljem manastira Ostrog…
Rekao si mi:,, Volim te… Ti si žena koja će mi roditi vragolaste dečake i kovrdžave devojčice sanjivih očiju poput tvojih! Sada je pravi trenutak za to! “. Nisam ti ništa odgovorila, samo sam skrenula pogled… U sebi sam pomislila:,, Volim i ja tebe… Ali sa 22. godine imati dete čista je ludost i glupost! Tek sam počela da radim na klinici i upisala specijalističke studije na fakultetu… Treba nam još koja godina da,, proživimo”,a dete bi bilo samo jos jedna od mnogobrojnih obaveza! “
Bože kako sam bila naivna i glupa… On je i tada bio svestan prolaznosti vremena i jos te davne 2011. čeznuo je da svijemo naše gnezdo…
Godine su proletele kraj nas i ja sam napunila 26. godinu… Sve sto sam do tada zacrtala u svom životu ostvarila sam… E sada je pravi trenutak za bebu!!! Ali tek onda nastaje nemir…
Venčali smo se u manastiru Koporin u Velikoj Plani i od venčanja je prošlo godinu dana ali radosna vest nikako da zakuca u naš zajednički život… Roditelji, familija i prijatelji počeli su svakodnevno da nas ispituju u vezi trudnoće koja nikako da se dogodi i uneli su u naš brak još veću nemir i bol… Moja profesija babice postala mi je najteža rana… Dešavalo mi se da tek rodjenu krhku i nežnu bebu privijem uz sebe a da u meni sve se kida i plače…Ima li išta lepše i savršenije od tog malenog bića?!
Na početku 2017.zatrudnela sam i naša je sreća bila nepoisiva! Medjutim, u 12. nedelji gestacije naše srculence je prestalo da kuca… Još jedno razočaranje, bol i gomila pitanja i podpitanja okruženja…Noći poput te u manastiru Ostrog, hladne, neme i beskrajno duge…
Ali jutro tog 5. juna u manastiru za mene je osvanulo drugačije! Dok sam bosonoga silazila niz strmu i uzanu stazu od manastira kao da je sva moja bol ostala tamo gore, zarobljena i daleko od mene! Pokušala sam da ostanem pribrana u molitvi ali stalno su mi mislima prolazila tri imena Magdalena, Marko i Marija… Bojažljivo sam to ispričala suprugu kad smo ušli u auto! Samo se osmehnuo i zagrlio me jako…
I napokon 2. avgusta eto prijatnog iznenadjenja!!! Pomalo zbunjeni, uplašeni zbog prethodno neuspšne trudnoće bojažljivo smo čuvali našu malu tajnu dok moje telo nije počelo da dobija savršen izgled a oči čaroban sjaj! Ništa lepše od osećaja da u tebi postoji maleno biće koje se meškolji i podseća te svakodnevno da si čudesna jer trenutno imaš dva srca!
Sada je 25. januar,šesti sam mesec i negde oko Djurdjevdana kada je termin očekujemo Magdalenu! Molitve su uslišene..

„Priča o mojoj bebi“ – 3. nagrada Danijela Mijailović

(Danijela Mijailović sa porodicom)

Zovem se Danijela Mijailović i suočila sam se neplaniranom trudnoćom. Kada sam otkrila da sam u drugom stanju moj partner i ja smo imali jednu devojčicu od 6 meseci. Taj period je bio jako težak period mog života. Dejan, moj nevenčani suprug i ja smo već imali gomilu problema,  koji nisu bili samo materijalne prirode već i emotivne. Ja sam bila bez posla a i njegov posao je svakim danom postajao sve nesigurniji. Rođenje prvog deteta umesto da nas zbliži samo nas je udaljilo, a na to sve i njegovi su vršili pritisak na njega jer me nisu baš voleli. I samo saznanje da sam trudna me je baš uzdrmalo. Još uvek sam se navikavala na to da imam malu bebu, oporavljala se od prvog jako bolnog porođaja, pokušavala da se izborim sa hormonima, pritiscima i još koje kakvim drugim problemima. Nisam znala šta da radim i kako da se izborim sa tim. Iz jednog ugla najlakše je bilo otići kod doktora i rešiti to pa se posle suočiti sa posledicama ili roditi svesni da ćete možda biti sami u svemu tome. Pretražujući internet naišla sam na  broj telefona udruženja iz Novog Sada koje me je uputilo na Centar ZA BEBE. Prvo sam se mnogo dvoumila da li da ih okrenem, jer u meni su se mešala razna osećanja kao i to da ću naići na podsmeh i nerazumevanje. Okrenula sam ih i čula sam jedan jako prijatan i mio glas koji mi je ohrabrio i dao mi snage da istrajem i rodim jednu prelepu devojčicu. Bila je to Mila. Za mene je jako bitno bilo da u bilo koje doba dana mogu da je okrenem i sa njom porazgovaram o tome šta me muči bez toga da me neko osuđuje, govori da nisam normalna zato što ću biti sama sa dvoje male dece, ali i da podelim neke lepe trenutke za koje tada niko nije imao razumevanja jer kako mogu da se radujem novom životu i bebi ako nemam posao i partner je bio na pragu da me ostavi. Jednom rečju, svi su mi govorili da ću biti ismejana i ponižena ako se odlučim na rađanje, a da ne pominjem da su stalno potezali pitanje novca. Ali meni je u tom trenutku bilo bitno da je bar jedna osoba spremna da me sasluša i pomogne da prebrodim moje tadašnje ludilo u glavi i srcu. I da sam tada ubila jedan mali život ne bih to verovatno nikad prebolela a verujem da se ne bih ni oporavila. Umesto toga, odlučila sam da je rodim i pod uslovom da nas tri budemo same.  I tako se rodila Elena,  jedina koja me nije namučila tokom porođaja, sa njom je sve prošlo glatko, bez boli i komplikacija, kao da je sam Bog hteo da me nagradi za to što nisam odlučila da ubijem već da podarim život. Bila je divna i kao beba, beba koja je ručkala, spavala, koja je jela sve bez problema, koja je bila poslušna i umiljata i dete koju bi svaki roditelj poželeo. Sa njom sam u bolnici ušla u program besplatnog Hipovog mleka naredne dve godine jer nisam mogla da dojim.

A s vremenom su i odnosi između Dejana i mene počeli da budu bolji. Stvari su nekako same od sebe počele da se popravljaju. Kao da nas je Elena zbližila kao niko do tada. Pored nje smo prestali da obraćamo pažnju na druge ljude oko nas i shvatili da smo mi sami sebi najvažniji i da ta mala divna stvorenja zaslužuju da budu ako ništa drugo bar voljenja. Mi sada živimo jednim normalnim životom i uživamo sa naše tri devojčice, u međuvremenu smo dobili još jednu devojčicu. Elena se nekako ugnezdila između svoje starije sestre Natalije i mlađe sestre Marije. Preokrenula je tok života majke,  oca i porodice. Naša porodica je sada jaka i snažna i spremna da prebrodi sve. Uživamo dok gledamo kako naše tri devojčice odrastaju. A najviše uživamo u Eleni, ona je nekako najumiljatija, blaga i nežna i najviše se obraduje mami kada dođe s posla i uvek je tu da zagrli i da kaže “mama, tata volim vas“.

Kad samo pomislim šta bi bilo da sam odlučila da odem na neku od klinika i da nije bilo Centra za bebe. Uvek će Vas ljudi ubeđivati da ne treba da rodite dete ako ste same i napuštene. Nemoj te ih slušati već uvek poslušajte svoje srce. Za hranu, odeću i obuću ćete se uvek snaći. Nije za džabe izreka „ni jedno dete nije išlo golo i boso i umrlo od gladi“. Jer kad jednom odlučite da oduzmete život, nazad nema. Ali zato kad odlučite da date život, onda vas taj novi život vuče napred, neda vam da pokleknete i uvek će vam dati ogromnu snagu za neverovatne stvari za koje niste ni znali da možete da uradite.

Svaki život je neponovljiv i jedinstven. I kada Vam je već Bog dao tu mogućnost da možete da ga stvorite, uživajte svaki minut, svaki sekund u njemu. Nemojte dozvoliti drugima da vam pokvare savršene trenutke u životu. Biće teško, biće mnogo teško ali vredi svaki trenutak. I na kraju nekako stvari uvek dođu na svoje mesto i bude upravo onako kako je zapisano.

To je moja priča i nadam se da ću sa njom pomoći nekoj budućoj mami da donese pravu odluku.